Неке приче из ове књиге било је тешко послушати, друге тешко испричати, а тешко и записати, јер рука често задрхти, а поглед се замути. Али, да је лако то би могли сви. Ипак, када вам успе да сведочанства која полако одлазе у заборав, сачувате, ретко шта се може мерити са тим осећањем да сте урадили нешто вредно пажње, нешто велико, што ће генерације које долазе за вама с пажњом читати и у вашем раду налазити мотив за свој рад.
Оно што ова књига љубоморно чува међу корацима су пре свега осећања, извучена из неких најскривенијих кутака, подсетник на једно време, али пре свега подсетник на људе са ових простора у тим тешким временима, или боље речено у тешким ратним временима, јер су многа времена за наш народ била тешка. Много се чешће овде патило, но радовало, туговало, но веселило, јецало, но смејало.
То су приче после којих често остане горак укус у устима, над којима се понекад заплаче, често замисли и које су толико аутентична да остају у сећању још дуго након што се чују или прочитају. То, у својем сведочанству које се такође нашло у овој књизи, потврђује један од саговорника, проф. др. Симеон Маринковић, који је дуго година прикупљао сличне приче, а неке од њих биле су толико тешке да су га притискале мдо те мере да је свеску у којој су се налазиле на крају бацио или бар затурио, како би му мало лакнуло.
Тако би укратко могла бити описана књигљ „Усмена сведочанства Топличана о Другом светском рату“, у издањуНародне библиотеке „Рака Драинац“ из блаца, који је приредила доц. др. Мирјана Бојанић Ћирковић са Филозофског факултета у Нишу, а која је синоћ представљена читаоцима у Јавној библиотеци у Дољевац.
Док историја памти бројеве, ова књига, по речима ауторке, прати појединачне судбине, дочаравајући сву страхоту рата у атмосфери свакодневне бојазни, у којој је сваки нови дан борба породице да не умре од глади или метка и где се није знало шта доноси ново јутро и ко ће га дочекати. Где је сав терет опстанка многочлане породице, под теретом разних војски, како страних, међу којима се на овим просторима, по ко зна који пут, својом суровошћу истиче бугарска, до оних домаћих, партизанских и четничких, врло често био на леђима жене, с обзиром на то да су мушкарци били у заробљеништву. Зато и не чуди што је значајан део ових сведочанстава посвећен женама, женеме борцима, које узимајући оружје у руке, не желећи више да подносе терор, крећу у борбу за опстанак и останак или жена које остају у свом дому, али подједнако се борећи за опстанак и останак породице, оног јединог што им је у тим бурном временима остало.
Као такве ове приче су својеврсна усмена мемористика, истакла је др Бојанић Ћирковић, епопеја у малом, настала с циљем да се представи народу, јер је у народу и настала, али и како би мотивисала све остале којима су ратни дани и даље у живом сећању да испричају своје приче, јер је, како је нагласила, ова књига само први том.
Поред др Мирјане Бојанић Ћирковић на промоцији је говорио и проф. др Горан Максимовић, историчар књижевности, са Филозофског факултета у Нишу.
J.Козомара
(Текст преузет са сајта www.koprijanradio.com)
